NETBRE ANIMALS - Pas koji je verovao

27. maj 2009 Beograd, Srbija

Prema recima stanarke iz obližnje zgrade, penzionerke Verice Edbauer, pre godinu dana "neki ljudi"
izbacili su ga iz automobila sa registarskim tablama Rume .

"Bio je lep, cist i rundave dlake, zato sam ga ja prozvala Lepi" priseca se Verica. "Prvih nekoliko meseci
mogla sam da mu pridem bliže i dam mu hranu, a onda je poceo da se povlaci. Nemoguce mu je
približiti se ni na nekoliko metara. Sad ostavim vodu i hranu u travi i sklonim se da bi se vratio i pojeo
nešto".

Tu je od jutra do mraka. Odlazi da prespava negde, ali stanari, koji ga hrane nisu uspeli da udu u trag
njegovog prenocišta. Ni kiša, košava i vetar ga ne sprecavaju da ceka.

Prezimeo je ovogodišnji mraz, ali kako Verica primecuje, ofucao se i propao. "Najžalije mi je što je
toliko tužan", kaže ona.

Mada su neke komšije htele da ga uzmu, to je neizvodljivo, jer on beži od svih. U to su se uverili i
reporteri "Novosti", koji su citav sat pokušavali da mu se približe.

Sklanjao se i od pogleda, tromim hodom i spuštene glave. Nije izgledao uplašeno, vec nevoljno i
nezainteresovano. Na kraju, ne zna se ko je odustao - da li on koji je nadvožnjakom prešao autoput
povijenog repa, ili reporteri kojima je okrenuo leda.

Stanari koji ga vole i hrane strahuju da ne izleti na ulicu dok se sklanja od drugih pasa ili prolaznika.
Sumnjaju cak i da je ogluveo, jer je mesto njegovog stanovanja konstantno ispunjeno bukom.

Tuga ga je toliko ophrvala, da kako njegova "hraniteljka" objašnjava, nikada ni za jednom ženkom nije
pošao. U tom kraju ima cesto pasa lutalica, ali ni oni cak nisu uspeli da mu pridu. Odabrao je samocu,
u tišini, pa ga nikada nisu culi ni da je zalajao ili zarežao. Ima samo snage da ceka... On još veruje.

Tik uz autoput, u smeru ka Nišu, nedaleko od
novobeogradskog Bloka 28 vec godinu dana ceka jedan
braon-beli pas. Uvek je sam. Ne dozvoljava nikome da
mu se približi. "Druži se" samo sa bukom automobila i
zagadenim vazduhom prometne saobracajnice. Nikada
ne maše repom. Uzdignutih ušiju i pogleda uprtog uz
autoput on ceka i veruje da ce se oni koji su ga baš tu
ostavili, vratiti.

Ne odaziva se nikome, uprkos tome što su stanovnici
obližnjeg kvarta pokušali da ga dozovu svim "psecim"
imenima. Ponekad naculji uši na zvižduk. Zov prirode
ga ne mami, pa ostale "drugare" i ne miriše.